Strah od letenja – aerofobija ili aviofobija

Statistike pokazuju da je letenje najsigurniji vid saobraćaja. Višestruko sigurniji od putovanja automobilom, na primer. Godišnje se u svetu izvede oko 19 miliona letova. U odnosu na to broj nesreća je veoma mali. Ipak se kod mnogih ljudi javlja strah od letenja (aerofobija, aviofobija) različitog intenziteta, počev od nelagodnosti pa do panične teskobe koja ih sprečava da uopšte uđu u avion. Zašto je to tako?

Avionske nesreće privlače veoma veliku medijsku pažnju. One su udarne vesti informativnih emisija i sadržaj naslovnih novinskih stranica. O njima se govori danima i nedeljama. Medijski su prisutne i naglašene tako da se stvara utisak da ih je više nego što ih stvarno ima. Pomislimo samo kako bi mračno delovao automobliski saobraćaj kada bi sve televizijske stanice i sve novine izveštavale o svakoj automobilskoj nesreći koja se dogodi bilo gde u svetu, i to u udarnim terminima ili na naslovnim stranama.

U avionskim nesrećama uglavnom strada mnogo ljudi. Retko ima preživelih. Uobičajena fraza – „poginuli svi putnici i članovi posade“, daje ovim nesrećama posebno zlokoban vid. To čoveka lišava nade da će nekako biti pošteđen čak iako se dogodi najgore. Što je manja nada u izbavljenje, strah je veći.

Pored ovih očitih razloga, postoje i oni duboki, iracionalni.

Strah od letenja obuhvata više strahova: strah od nekontrolisanog, od nepoznatog, od zatvorenog prostora i od visine.

Radi veće jasnoće, uporedimo letenje i vožnju automobilom.

Kao vozač, čovek u automobilu ima kontrolu nad vozilom kojim upravlja. To ga čini sigurnijim, čak i bez obzira na činjenicu da ne kontroliše druge učesnike u saobraćaju koji mogu predstavljati potencijalnu opasnost.

Putnik u avionu nema ama baš nikakvu kontrolu nad letilicom. U potpunosti je u tuđim rukama.

U automobilu, čak i kada njime ne upravlja, putnik ima pregled situacije. Vidi put kojim ide i njegove potencijalne opasnosti, automobile koji mu dolaze u susret ili ga pretiču, vozača za volanom. Ukratko, zna šta se događa.

Putnik u avionu zna da je u vazduhu ali nema nikakav uvid u ono što se zaista događa. A sve nepoznato mnoge ljude žestoko plaši.

Avion u vazduhu je zatvoren prostor iz koga je nemoguće uteći. Ovo dodatno uvećava osećaj zastrašujuće bespomoćnosti.

Sa predstavom avionskih nesreća usko je povezan strah od propadanja i pada sa visine.

Smatra se da je svojevrsno „pripitomljavanje straha“ najefikasnije sredstvo za prevazilaženje fobija, uključujući i strah od letenja.

Terapija se sastoji od postepenog i ponavljanog izlaganja fobičnim situacijama.

Osoba koja se boji letenja mogla bi najpre razmišljati o letenju, zatim pregledati fotografije aviona, ići na aerodrom, sedeti u avionu i na kraju – leteti.

Savremena informaciona tehnologija tu može mnogo pomoći. Čovek koji pati od aerofobije se može naći u virtuelnim avionima, učestvovati u virtuelnim letovima.

Preporučljivo je da se terapija odvija pod vođstvom stručnjaka koji će odrediti njen tok i tempo.

Međutim, strah od letenja, kao i drugi strahovi, nas može odvesti i dalje. On može biti polazna stanica u našem istraživanju sebe samih.

Ličnost, naime, nije zbir nepovezanih sastavnih delova već celina. Naš život nije zbir pojedinačnih događaja i situacija već celovit tok.

Strahovi koje obuhvata strah od letenja deluju u čitavom životu ličnosti koja od njega pati.

Zašto ne bismo prihvatili izazov? Veoma često smo prinuđeni da se suočimo sa prilikama u kojima nemamo nikakvu ili gotovo nikakvu kontrolu nad onim što se događa. Kako strah od odsustva kontrole utiče na čitav naš život? Zašto se bojimo onoga što ne možemo da kontrolišemo? Možda nemamo poverenja u druge? Ili projektujemo spolja strah od gubitka samokontrole?

Nepoznato je svugde oko nas. Koliko nas ograničava pokušaj da izbegnemo ono što ne poznajemo?

Šta je sa našim strahom od zatvorenih prostora? Gde se i kako sve ispoljava?

Šta je sa našim strahom od pada sa visine? Bojimo li se to samo fizičkog pada? Ili možda i društvenog propadanja? Ili pada sa trona lične izuzetnosti na koji smo sebe postavili?

Nije li i sam strah od letenja avionom metafora nekog drugog straha? Straha od gubitka čvrstog tla pod nogama, na primer? Od poleta i zanosa svake vrste?

Zašto ne bismo postavili sebi ova i slična pitanja?

Uvek smo na dobitku kada o sebi nešto naučimo.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)