Sveznanje i suštinsko neznanje

Šta nam vredi da znamo sve ako ne znamo sebe? Čak i da postanemo enciklopedije koje hodaju, šta nam to vredi ako nam izmakne ono suštinsko? Sve znanje ovog sveta ne može nam nadoknaditi nepoznavanje onog što se u nama zbiva. Istina, taština nas goni da se razmećemo ispraznim sveznanjem, oholom obaveštenošću, uobraženom upućenošću u sve i svašta. Ali je taština loš savetnik i najgori mogući životni vodič. Ona je naš najljući neprijatelj, nikako naš saveznik.

Besmisleno i uludo traćimo vreme i rasipamo snage jureći za bledim i bezličnim, od nas odvojenim, čisto spoljnim znanjem, pretvarajući tako sebe u deponiju podataka i činjenica. Šta nam to treba? Kuda nas to uopšte vodi?

Nisu nam ni od kakve pomoći planine podataka. Upravo suprotno, pre će nas pritisnuti i zatrpati nego što će nam otkriti išta važno. Pre će nas ugušiti nego prosvetliti. Pre smožditi nego ojačati.

Nagomilavanjem spoljnog znanja nećemo nikada nadoknaditi unutrašnje neznanje.

Usredsredimo se radije na sebe same i vlastito unutrašnje iskustvo. Na ono suštinsko, živo znanje koje pulsira u nama.

Nećemo spoznati svet ukoliko isključimo sebe. Svet je deo našeg najličnijeg iskustva. Ono oko nas možemo spoznati tek spoznajući sebe. Ne vidimo ništa dok sve dok ostajemo slepi za sebe same.

Znanje o svetu je neraskidivo povezano sa znanjem o sebi samom. Ili ga uopšte nema. Ko bi da zna sve, neće saznati ništa.

Suštinsko znanje je ono znanje koje imamo o sebi. Ne bledo i bezlično, hladno i odvojeno već duboko proživljeno.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather