Takmičenje i osećanje manje vrednosti

Ako je osećanje manje vrednosti tako rasprostranjeno, to je i zato što je prinuda takmičenja postala sveopšta. Od svakog se zahteva da bude ispred svakog drugog.
To je neostvarivo. Da bi neko bio prvi, nego mora biti drugi, treći, deseti. Neko mora biti i poslednji. Takmičenje je takvo, proizvodi malo pobednika, mnoštvo gubitnika.
Poraz i zaostajenje donose osudu, prezir, stid.
I sami pobednici su tek privremeni. Niko ne prednjači i ne pobeđuje večno. Današnji pobednici su sutrašnji gubitnici. Današnji slavljenici sutrašnji nesrećnici.
Otud osećanje obespokojavajuće privremenosti i tekobne, sveobuhvatne nesigurnosti.
Kako ne možemo biti ispred svakog, muči nas stalni strah da ćemo se naći iza svih, sa svim posledicama koje to ima.
U strahu da ne zaostanemo, neprestano se odmeravamo sa drugima. I nalazimo da nas prevazilaze.
Oslobodimo li se takmičarske prinude, oslobađamo se poređenja a sa njim i mučnog, ponižavajućeg osećanja manje vrednosti.
Imali blagotvornijeg leka za naše samopouzdanje?

Izvor: www.dejansimonovic.blogspot.com

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)