Tehnika samospoznaje

U nama se sukobljavaju dve suprotstavljene težnje – da sebe obmanemo i da sebe spoznamo. Kod mnogih je ljudi prva jača, prevladavajuća, druga oslabljena, duboko potisnuta, skoro ugušena. Mnogi od sebe i od istine o sebi beže, prosto panično. Ali čak i kada je težnja ka samospoznaji gotovo ugušena ona još uvek nije sasvim uništena. Tehnika samospoznaje nam pomaže da tu težnju prihvatimo, ojačamo i učinimo pokretačkom snagom svojih života. Samospoznaja je proces u kome nema ničeg mističnog, to nije prosvetljenje koje nas odjednom i čitave obasjava.

Samospoznaja je svakodnevni rad na sebi. To je uporno razotkrivanje vlastitih nedelotvornih samoodbrana, uzaludnih samoobmana i jalovog samozavaravanja. To je proces u kome otkrivamo deo po deo sopstvenog sebi nepoznatog bića, kao i veze koje među tim delovima postoje.

Tu se zadržavamo na stvarima koje nas uznemiravaju, plaše, dovode van sebe, gone u bes, guraju u očajanje. Ne pokušavamo više da ih automatski odgurnemo, potisnemo, zakopamo, obuzdamo, kontrolišemo niti da ih se rešimo grozničavim aktivnostima ili sredstvima za smirenje. Tu očajanje, bes, strah, tupost, razdraženost, napetost, teskoba, inercija, bezvoljnost, potištenost postaju zagonetke čije duboke uzroke valja razotkriti. To su polazišta od kojih krećemo.

Prvi i jedan najvažnijih koraka na putu samospoznaje je, dakle, prevladati iskušenje, koje je preraslo u naviku, da se kako tako i što hitnije ratosiljamo onoga što nas muči i nastavimo dalje, ne postavljajući sebi previše pitanja.

Da bismo spoznali sebe, moramo se najpre zapitati nad samima sobom. I to ne apstraktno, već konkretno, kroz ono što nas pogađa i boli. Moramo da se na sebi zadržimo, umesto da preko sebe prelazimo.

Nije, međutim, dovoljno da o sebi „razmišljamo“, tražeći racionalna objašnjenja za svoje nevolje. Možemo sklapati veoma dovitljive intelektualne konstrukcije ali nas to neće dovesti mnogo bliže sebi samima. Veoma lako ćemo upasti u zamku da, prividno tragajući za obrazloženjima, zapravo nalazimo izgovore i samoopravdanja. Naš razum može svoju moć staviti u službu naših samoobmana.

Radi se o tome da se, što je više moguće, otvorimo prema sebi. A to znači da dopustimoi da naša osećanja i misli struje što slobodnije, polazeći od onoga što nas pritiska, plaši, uzrujava, tišti, boli.

Cilj je da doživimo emocionalni potres koji će nam razotkriti bar delić naših stvarnih osećanja i mišljenja.

U početku nam ovo može biti teško ali ćemo se vremenom polako odvikavati od automatske samokontrole koja je proizvod velikog unutrašnjeg straha.

Kao i u svemu što čovek radi, vežba je i ovde najznačajnija. Što više budemo radili na sebi, to će nam bolje i lakše ići.

Nemojmo reći da za to nemamo vremena. Čudnovato je i krajnje besmisleno je da za sve nekako nađemo vremena izuzev za sebe. Kao da nam je sve drugo važnije od sebe samih. Nemojmo žuriti. Nismo na trkama, ni u vojnom pohodu. U samospoznaji napredujemo lagano, zapletenim, skrivenim, nesigurnim stazama od kojih mnoge tek treba prokrčiti. Često ćemo grešiti, lutati, zalaziti na stranputice, vrteti se u krug ili stajati u mestu. Biće mnogo oklevanja i nesnalaženja. To je neminovno i ne treba da nas obeshrabri. Poduhvat koga smo se prihvatili od suštinskog je značaja za nas život, nije stoga čudno da je naš zadatak zamršen i naš put zaprečen brojnim preprekama.

Budimo samo strpljivi. Traženje prečica je najsigurniji način da zalutamo.

Kako sebe budemo otkrivali, manje ćemo se sebe bojati, što znači da ćemo brže i lakše napredovati.

Najvažnije je da krenemo. Nije tako strašno kao što se mnogima čini. Nemamo šta da izgubimo. A možemo dobiti ono suštinsko – sebe same.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather