Ima onih koji su obuzeti vlastitim, često izmišljenim ili podosta preuveličanim vrlinama i sposobnostima. Gavrilo je, međutim, opsednut sopstvenim manama i nedostacima. Nalazi ozbiljne i teške zamerke svemu što čini i svemu što jeste.

Po Gavrilu, nikada ništa sa njim nije u redu. Nisu u redu ni njegov posao ni način na koji ga obavlja. Beznačajno je ili nevažno sve što je učinio ili postigao. Njegovi odnosi sa ljudima su puni propusta, njegovo ponašanje uvek dostojno prekora. U društvu je zamoran, bled i dosadan, ukratko nikakav. Ništa bolje ne stoji ni sa njegovim izgledom, oblačenjem, porodicom. Gde god da baci pogled, svuda će naći vlastite brljotine.

Zašto to sebi čini?

Uveren je da jedino želi da bude pošten prema sebi i da to poštenje zahteva da se vlastiti nedostaci ne prikrivaju i ne ulepšavaju. Čudna je ta vrsta poštenja kada čovek u sebi sagledava samo ono što je loše ali i ono što je dobro, samo ono što je rđavo ali ne i ono što valja. I kada se, uz to, vlastiti nedostaci preuveličavaju.

Jednim delom, Gavrilo oštrom samokritičnošću želi da predupredi i, takoreći, unapred obesnaži svaku tuđu kritiku, na koju je veoma osetljiv i koju doživljava kao pokušaj onoga koji kritikuje da se postavi iznad njega, da ga omalovaži ili čak uništi. Niko o njemu ne može primetiti ništa loše a da on to već sam ne zna i da to već sam nije istakao. Niko njemu ne može suditi jer je on sebi samom najstroži sudija.

Što se vlastitih vrednosti tiče, Gavrilo strahuje da bi, ukoliko ih prizna, mogao potonuti u grešno samozadovljstvo, koje bi ga upropastilo. Ubeđen je da se kvari onaj ko se hvali.

Ovo nam otkriva jedan veoma važan uzrok Gavrilove samokritičnosti. Zaokupljenost vlastitim manama je mamuza kojom sebe podbada kako bi se neprekidno usavršavao ne bi postao besprekoran.

Uprkos rđavom mišljenju o onome što jeste i onome što čini, Gavrilo teško podnosi da bude iza ili ispod drugih. Veoma mu je stalo do toga da prednjači u životnom nadmetanju i da se pokaže boljim od ostalih. Upravo ga zato žestoko žulja svaki nedostatak i muči i najmanja mana.

Potajno se ponosi svojom samokritičnošću, koju uzima kao ključan dokaz vlastite više vrednosti, jer su samo izuzetne osobe u stanju da otvoreno sagledaju sopstvene mane, kojih se prosečni ljudi boje i koje svim silama prikrivaju. Spremnost da prepoznaje i ističe vlastite nedostatke, izdiže ga tako iznad mase prizemnog sveta koji je zadovoljan sobom jer sebe tetoši i od sebe veoma malo traži. Prezire blagost prema sebi jer se boji da bi ga ova srozala među obične smrtnike.

Gavrilo je žrtrva jednog izokrenutog narcizma. Zaokupljen je, naime, sobom isto toliko koliko i onaj ko se sebi po vasceli dan divi.

• Prikaza, roman isprican u vrcavom tonu i brzom, skokovitom ritmu. O ocevima i sinovima, ukljestenim izmedju nesporazuma i sukoba. O nezavrsenom detinjstvu i nedovrsenom razvodu. O prikazi koja proganja. O krivici koja izjeda. O neostvarenim stremljenjima i nemogucem bekstvu. O minulim vremenima koja nas i dalje pohode i sadasnjosti koja nas satire. Tu stvarnost postaje fantazmagoricna a fantazmagorija stvarna. Autor Dejan Simonovic.
• Zaklon, roman o troje ljudi, dva muskarca i jednoj zeni, u traganju za pozivom, za ispunjenjem. Prica o izgubljenosti i pronalazenju. Autor Dejan Simonovic.