| Psihologija političkog opredeljivanja |
 |
 |
 |
| nedelja, 12 februar 2006 05:15 | |||
|
Zašto se i kako ljudi opredeljuju za ovu ili onu političku opciju, stranku, pokret, ličnost? Ovo je retko svestan i racionalan proces.
Ljudi svoja politička opredeljenja uglavnom ne zasnivaju na programima, koje ne poznaju, i koji su, uostalom, manje više zbrkana gomila opštih mesta i maglovitih fraza, koje znače malo i gotovo ni na šta ne obavezuju onog ko ih izgovara. Ljude jednostavno privuče neka politička opcija, a da ni sami ne moraju znati zašto. I najčešće, ma šta govorili, to i ne znaju. Oni se podsvesno prepoznaju u nekoj partiji ili ličnosti. Prepoznaju ono što čuči negde u njima, u senci ili tami, a što nerado priznaju i sebi samima. To ne mora biti, a mahom i nije, nešto konstruktivno. Istorijsko i svakodnevno iskustvo govori da politička strast izvlači ono najgore iz ljudi. Ljude politički mogu privući razne stvari. Vlastita nepriznata nadmenost, na primer. Potreba da se osećaju važnim, značajnim, moćnim, velikim, to izraženija što su u stvarnosti sićušniji, nemoćniji, beznačajniji. Zato političari, a posebno diktatori, tako rado govore o snazi i veličini. Političke vođe podstiču i hrane narcizam svojih sledbenika kako bi njima uspešnije manipulisali. Najlakše se upravlja masom koja je opijena sobom. Ljude u politici lako privuku vlastiti bes i potreba za osvetom. Bes zbog osujećenog života i potreba da se nekome osveti zbog vlastite osujećenosti. A kome durgom do političkom neprijatelju koji biva predstavljen u najcrnjim bojama, kao oličenje samog zla. I kome je, stoga, dozvoljeno svetiti se. Osvetoljubivost često ima i ličniji karakter. Politički obračuni postaju prilika da se izravnaju lični računi, upravo ih to čini tako žestokim i nemilosrdnim. Ovo naročito dolazi do izražaja u burnim vremenima, koja su mnogima idealna prilika da smrse konce onima na koje su iz raznih razloga kivni. Ali deluje i u mirnijim prilikama kada se ličnim neprijateljima uz pomoć politike pokušava nauditi na zaobilazniji, manje očit način. U političkim opcijama i ličnostima ljudi mogu prepoznati vlastitu destruktivnost ali i samoodestruktivnost. Zato ne samo što uništavaju već često slepo srljaju u samoouništenje. Primeri su brojni i svako će ih se lako prisetiti. Mnoge privlače veština obmanjivanja i iskorištavanja, koja je kod političara neobično razvijena. Što političar masnije laže i uspešnije iskorištava ljude i okolnosti, to mu se više dive. Političkim opcijama ljude mogu privući i snobizam i primitivizam, u zavisnosti šta od toga u njima prevladava. Ima onih koji se politički opredeljuju vođeni potrebom da prkose svojoj okolini, porodici, poznanicima, kolegama. To je često razlog suprotstavljenih političkih opredeljenja supružnika ili dece i roditelja. I ovde se lični sukobi prebacuju na politički plan. Tu je, naravno, i nada da će se nešto ušićariti uz pomoć politike koja, u slučaju uspeha vlastite političke opcija, biva ostvarena kod manjine, izneverana kod većine, jer većina uvek biva prevarena. Ovo su neki od motiva političkog opredeljivanja. Naravno, moglo bi se naći i nabrojati još toga. Suština je da su političke pobude lične i emocionalne, ne društvene i racionalne prirode. Ljudske su slabosti hrana kojom se tovi politička moć. Veština političara se uglavnom sastoji u njihovom prepoznavanju i bezobzirnom iskorištavanju.
|
