| Superiornost |
 |
 |
 |
| nedelja, 22 oktobar 2006 08:01 | |||
|
Naizgled, ljudi teže konkretnim, ograničenim ciljevima. Pokušavaju da postignu ovo ili ono. Često se, međutim, iza tih posebnih težnji krije jedna sveobuhvatnija potreba, potreba da se dosegne potpuna superiornost, uspostavi jedna opšta nadmoć.
Žudnja za superiornošću spada u najsnažnije pokretače. Žestoka je i neumoljiva. Zahteva od čoveka da u njeno ostvarenje uloži svu raspoloživu snagu, svo vreme, svu domišljatost. I kažnjava čoveka osećanjem teške potištenosti, mučne bezvoljnosti i potpune ništavnosti ukoliko joj ne udovolji. Ova je žudnja koliko neumoljiva, toliko neostvariva. Moguće je postići nadmoć nad izvesnim ljudima, izvesno vreme i u izvesnim okolnostima. Ali je nemoguće biti nadmoćan uvek, svugde i nad svima. Relativna superiornost ne znači mnogo ljudima, koji za njom žude. Oni bi morali biti iznad svih. Ne u nečem posebnom, već u svemu. Ne traže oni nadmoć u stepenu, već u biti. Ne nadmoć posebnih, ograničenih sposobnosti ili osobina već nadmoć bića. To je upravo ono što nikada neće postići. Nemogućnost da dosegnu svoj cilj čini ove ljude duboko nezadovoljnim i potištenim. Proganja ih osećanje uzaludnosti jer rasipaju svoju energiju, svoje vreme, svoju inteligenciju na jedan neostvariv poduhvat. Doživljavaju sebe kao žrtve, što i jesu. Ali žrtve sebe samih. I nemilosrdnosti kojom sebe gone da postignu nemoguće. Muči ih osećanje bezvrednosti. Osećanje bezvrednosti i potreba za superioronšću su najuže povezani. Jedno drugo stvaraju, jedno drugo podstiču. Čovek bi najpre da superiornošću prevaziđe osećanje niže vrednosti. Zatim sebe smatra daleko bezvrednijim nego što zbilja jeste jer nije onako nadmoćan kako bi želeo da bude. Tako se stvara jedna kobna spirala koja vuče sve niže i niže. Nemoćan da dosegne žestoko, neumoljovo žuđenu superiornost, nemoćan, takođe, da se sa tim pomiri, čovek se povlači u čistu iluziju i zatvara u sve uži krug kako bi očuvao makar privid nadmoći.
|
