| Kažnjavanje |
 |
 |
 |
| nedelja, 26 novembar 2006 07:45 | |||
|
Ko je nezadovoljan sobom, sklon je da kažnjava druge. Ko izbegava da se suoči sa vlastitim nedostacima i da se sa njima ponese, kaznama će ispravljati tuđe mane, ako ima moć da to čini.
U drugima nalazimo ono što kod sebe previđamo. Druge kažnjavamo zbog onoga što sebi ne opraštamo. Onaj ko kažnjava daje oduška svom nezadovoljstvu sobom, izgovarajući se dobrom onih koji bivaju kažnjeni. Ili nekim neprikosnovenim načelom, koje treba održati. Tako sebi pribavlja olakšanje, izbegavajući osećanje krivce što nekome nanosi bol. Bol je posledica kazne, ali može biti i njen cilj. Ko je povređen, koga i samog razdire bol, kaznom će vlastiti bol utisnuti u kažnjenog, neka i neko drugi pati. Pritom često stradaju oni koji ništa nisu zgrešili jer su van domašaja stvarni vinovnici povrede. Na taj način se neki svete i za patnju koju sami sebi nanose. Upravo zato što se njime nanosi bol, kažnjavanje može postati opasna manija pa i strast. Kazna je i pretnja kojom se upravlja tuđim životima. Ukoliko se ne povinuješ onome što zahtevam, snaćiće te to i to, poručuje onaj ko je u poziciji da kažnjava. Kazna je ne samo opomena i pretnja, već i sredstvo da se osnaži ugrožena moć. Biva kažnen onaj ko se pobuni, ko moć ospori. Kažnjavanjem se potvrđuje pravo na moć, pravo na upravljanje drugima. Dobro je da čovek sebe preispita svaki put kada posegne ili poželi da posegne za kaznom. Da se priupita kakvi ga razlozi zaista vode. Tako će najbolje pomoći i sebi, i onome kome je kazna namenjena. Ko kažnjava, nanosi štetu i sebi i drugima. Sebi jer se od sebe udaljava, drugima jer im životi čini daleko težim i bolnijim nego što bi morao biti.
|
