| Gubitak bliske osobe |
 |
 |
 |
| nedelja, 28 januar 2007 09:55 | |||
|
Kada nam smrt oduzme blisku osobu, bivamo uzdrmani iz temelja. Dugo odbijamo da poverujemo da je gubitak konačan. Obuzima nas teška tuga, tišti osećanje praznine. Prožima nas ljutnja, muče krivica i kajanje. Ponekad pokušavamo da oponašamo one kojih više nema.
Zajedno sa bliskom osobom, kao da umire i deo nas. U svakom slučaju, završava se jedan deo naših života. Nešto je iz nas iščupano. Ostaje praznina koju je teško ispuniti. Nedostaje nam ono što je činilo značajan i veoma važan deo nas samih. Ljuti smo zbog gubitka koji smo pretrpeli. Ponekad je naša ljutnja neodređena, usmerana ka okolnostima, sudbini, nekoj višoj sili. Ponekad je ta ljutnja upravljena ka konkretnim ljudima. Ka lekarima, na primer, za koje verujemo da nisu dovoljno učinili. Ili, u slučaju, neke nesreće, ka njenom vinovniku. Prebacujemo i sebi. Pitamo se da li smo blagovremeno preduzeli sve što je trebalo i sve što smo mogli. Nismo li možda, nekim svojim propustom, nekom svojom nesmotrenošću, i sami doprineli tragičnom ishodu. Sa gorkim kajanjem se prisećamo duševnih povreda koje smo, makar i nehotice, naneli osobi koje više nema. Prekorevamo sebe što joj nismo pružili više. Kada bismo samo mogli da sve to nadoknadimo. Ali, ne možemo. Prekasno je. Grize nas i osećanje krivice zbog neprijateljstva koje, mahom potisnuto, postoji, snažnije ili slabije, u skoro svakom odnosu. U ljudskim odnosima nema potpunog sklada, trvenja i suprotstavljanja su neminovna. Neprijateljstvo i naklonost se ne isključuju. Pitanje je samo šta prevladava i u kojoj meri. Pritisnuti osećanjem krivice, ponekad pokušavamo da se iskupimo tako što ćemo se identifikovati sa izgubljenom osobom. Trudimo se da je oponašamo, kako bismo sebi dokazali koliko smo je uvažavali i voleli - oponašaju se samo oni koji ulivaju ljubav i poštovanje. Ova vrsta identifikacije može proisteći i iz jednog drugog izvora. Možda smo se odupirali preminuloj osobi, ističući svoju nezavisnost. Sada, kada te osobe više nema, nemamo kome da se opiremo. Prestavši da se branimo, prepuštamo se uticaju kome smo bili izloženi i koji je često daleko jači nego što smo toga svesni.
|
