| Sagledati sebe |
 |
 |
 |
| utorak, 12 oktobar 2004 09:08 | |||
|
Ljudi mahom žive u magli, ne uočavajući i ne doživljavajući jasno vlastite postupke, mišljenja, želje, osećanja. Ono što se sa njima i u njima zbiva im je ne samo mutno već i zamršeno i zapleteno, nepovezano, rastrzano, iskidano.
Tu i tamo se ponešto nazre da bi ubrzo bilo prekriveno zamućenim ili neprozirnim velom. Delići vlastitog iskustva iskrsavaju raspršeni li se međusobno sudaraju. Život mnogih kao da se sastoji od niza krhotina. Ima ljudi koji liče na razbijenu čašu, čiji komadići svetlucaju ali koja ne postoji kao smislena celina. Odakle dolaze ova zamagljenost i ova nepovezanost u doživljavanju vlastite ličnosti? Šta je njihov uzrok, šta njihov cilj? Sve što se sa nama zbiva ima svoje razloge, svoju logiku i svoju svrsishodnost. Ljidi sebe ne sagledavaju jasno i celovito ne zato što to ne mogu, ne zato što im nedostaje sposobnost da to učine, već zato što to podsvesno ne žele. Ali zašto ne žele? Šta bi da postignu maglovitošću i rasparčanošću? Ono što je za mnoge od veoma velike, čak presudne važnosti. Odbijanje da se vlastiti život sagleda jasno i celovito ima odbrambeni cilj. Ono treba da sačuva iluzije koje ljudi grade o sebi samima. To je njihov pokušaj da održe samoobmanu kako su nešto drugačije, nešto više, nešto značajnije od onoga što zaista jesu. Samoobmanu koje se grčevito drže. Život u magli i unutrašnjoj rasparčanosti stvara, međutim, mučno osećanje izgubljenosti, pometenosti, nesigurnosti koje rađa i podstiče brojne strahove. Ne može biti siguran u sebe čovek koji ne zna na čemu je i prirodno je da bude oprhvan strahovima onaj ko ne oseća čvrsto tlo pod nogama. Tek sagledavši sebe i svoje mogućnosti, dobijamo priliku da odredimo pravac kojim se krećemo kroz život, stičemo pouzdanje i svodimo strahove na njihovu pravu meru. Da bismo sagledali sebe, moramo biti spremni da se odreknemo samozavaravanja i da prihvatimo istinu koja možda nije veličanstvena ali je zato krepka i zdrava.
|
