Brojni su i često prilično surovi načini na koje ljudi sebe kažnjavaju. Čovek ume da se na sebe ostrvi gore od bilo kog spoljnog nerpijatelja, pretvorivši se u vlastitog dušmanina. To ljućeg što je u prilici da svoju žrtvu muči iz časa u čas.

Ljudi sebe kažnjavaju razdirućim i parališućim osećanjem krivice. Kao i osećanjem vlastite ništavnosti i bezvrednosti.

Kažnjavamo sebe zabranom svake radosti i svakog zadovoljstva.

Preduzimamo prema sebi i mnoge druge kaznene mere.

Uskraćujemo sebi ono što nam je prijatno, ugodno, potrebno pa i neophopdno.

Stavljamo stroge zabrane na želje i onemogućavamo njihovo ispunjenje ako se ipak pojave.

Odričemo se onoga do čega nam je stalo. Premaramo se i iscrpljujemo - satiremo sebe prekomernim radom.

Lišavamo se sna i odmora.

Hranimo se loše i neredovno. Izgladnjujemo sebe i to predstavljamo kao «dijetu».
Zanemarujemo se i zapuštamo u svakom pogledu. Intelektualnom, emocionalnom, fizičkom.
Umrtvljujemo se i zatupljujemo. Uz besomučno gledanje televizije. Pa i opijanje ili narkomaniju.
«Nehotice» se povređujemo i nanosimo sebi različite vrste fizičkog bola.
Narušavamo svoje zdravlja i srljamo u bolest.
Izlažemo se nepotrebnim i ponekad pogibeljnim opasnostima.
Priređujemo sebi neuspehe u poslu kojim se bavimo i u odnosima sa ljudima koji nas okružuju. Kvarimo pa i uništavamo odnose sa onima do kojih nam je stalo i koji su nam potrebni.
Propuštamo prilike koje nam se ukazuju.
Dovodimo sebe u neprijatne pa čak i bezizlazne situacije.
Izlažemo se sramoti.
Živimo ispod svojih mogućnosti.
Često ljudi čine druge vlastitim dželatima, izvršiocima presude nad sobom, koju su sami doneli.
Izazivaju one koji im mogu naneti štetu.
Traže društvo onih koji ih ne poštuju, omalovažavaju i vređaju.
Dovode se u podređen i ponižavajući položaj, što ponekad poprima odlike pravog dobrovoljnog ropstva.
Dug je i zastrašujući spisak zla koje sebi nanosimo.
Zbog čega to činimo? Čemu ta okrutnost prema sebi?
Sebe bezobzirno kažnjavamo zato što nismo onakvo veličanstveno biće kakvo smo zacrtali da bismo morali biti.
Podsvesno kao da kažemo: «Evo ti, na! Kada nisi dostojan onoga što od sebe zahtevaš, sada ćeš dobiti ono što si zaslužio.»
Samokažnjavanje je najgrublji izraz nesvesno donesene odluke da živimo u ratu umesto u miru sa sobom.

• Prikaza, roman isprican u vrcavom tonu i brzom, skokovitom ritmu. O ocevima i sinovima, ukljestenim izmedju nesporazuma i sukoba. O nezavrsenom detinjstvu i nedovrsenom razvodu. O prikazi koja proganja. O krivici koja izjeda. O neostvarenim stremljenjima i nemogucem bekstvu. O minulim vremenima koja nas i dalje pohode i sadasnjosti koja nas satire. Tu stvarnost postaje fantazmagoricna a fantazmagorija stvarna. Autor Dejan Simonovic.
• Zaklon, roman o troje ljudi, dva muskarca i jednoj zeni, u traganju za pozivom, za ispunjenjem. Prica o izgubljenosti i pronalazenju. Autor Dejan Simonovic.