| Kada vam dođe da ujedate |
 |
 |
 |
| ponedeljak, 05 jul 2004 09:38 | |||
|
Svakom od nas ponekad dođe da ujeda. Tada smo razdražljivi do krajnjih granica i napeti kao struna. Nekima se to događa češće, nekima ređe a kod nekih je to maltene svakodnevno stanje.
Neki od nas u tim periodima pokušavaju da se krajnjim naporima savladaju, neki traže načine da se oslobode napetosti kakvom rutinskom, žestokom ili omamljujućom aktivnošću, neki se isprazne na onima koji im se nađu pri ruci. Oni koji se trude da obuzdaju svoju potrebu za ujedanjem gomilaju u sebi napetost koja postaje neizdržljiva, preteći da jednog dana eksplodira negde u njihovoj unutrašnjosti i da ih naprsto raznese. Oni koji traže spas u rutini, ubijaju sav život u sebi. Oni koji se kljukaju sredstvima za smirenje sebe umrtvljuju. Oni koji pribegavaju žestokim uzbuđenjima i omamljujućim doživljajima, izlaz nalaze tek privremeno, postajući sve zavisniji od onoga čemu se prepuštaju. Oni koji se prazne režeči i grizući uokolo, postaju teški ljudima sa kojima žive i rade. Često su opterećeni nesvesnim osećanjem krivice zbog onoga što rade ljudima oko sebe, a što im donosi tek neznatno olakšanje. Najpametnije što što možemo da uradimo kada nas spopadne želja da ujedamo, je da se zapitamo zašto je do toga došlo. Stvari ne padaju sa neba niti se događaju same od sebe. Uvek postoje uzroci. Nikada nije bezrazložno ono što nam se zbiva. Sve to ima svoje duboke razloge, samo ih treba pronaći. Zapitajmo se zato koji nas to jed goni da ujedamo. Jed je to zbog nemoći da postignemo ciljeve, obavimo zadatke koje smo sebi postavili. Ili koje smo, najčešće, sebi nemilosrdno nametnuli. Retko smo kad svesni koliko mnogo zahtevamo od sebe. Iz dana u dan gomilamo obaveze, ciljeve, zadatke. Neibežno je da se suočimo sa činjenicom da je neostvarivo mnogo toga što smo sebi zacrtali. To u nama izaziva gnev koji je utoliko žešći što je nemoćniji. I taj nas gnev goni da ga iskalimo, bilo na sebi, bilo na nekom drugom. Imajmo malo milosti - poštedimo sebe. Ne zahtevajmo od sebe previše. Ljudska smo bića i naše su moći ograničene. Prihvatimo tu činjenicu, ne kao poraz već kao sastavni deo života. Razmislimo da li nam je zaista nužno sve ono što sebe gonimo da ostvarimo. Za početak napravimo pregled ciljeva koje smo sebi zacrtali, zadataka koje smo sebi zadali, obaveza koje smo sebi nametnuli. Kod većine nas, toga ima previše. Ne raspinjimo sebe. Time ništa nećemo postići. Osim što ćemo uništiti svoje živote i zatrovati živote onih koji nas okružuju.
|
