| Umor i potiskivanje |
 |
 |
 |
| sreda, 13 april 2005 23:42 | |||
|
Postoji umor izazvan naporom kojim usmeravamo ka spoljnjem svetu. Ovaj umor može biti veliki, ali je prolazan. Postoji i onaj drugi, unutrašnji umor, težak i olovan, koji se prosto uvukao pod kožu i od koga nikakav odmor ne izbavlja. Ljude taj umor prati gde god da krenu. Sa njime ležu i sa njime ustaju.
Takav umor ukazuje na ogroman unutrašnji napor, usmeren ka nečem u čoveku samom. Velikim delom to je napor potiskivanja, napor koji ulažemo da bismo neke stvari držali što dalje od svesnog i punog doživljaja. Nesvesno, naime, nije ono čega naprosto nismo svesni. Nesvesno je ono čega ne želimo da budemo svesni. Ono što ne želimo da jasno znamo, primetimo, osetimo, doživimo a ipak negde osećamo neki mutan i dalek način, kao nejasnu i potmulu pretnju. Ono što svom silinom žudimo da istisnemo iz sebe ali to ipak ne uspevamo da učinimo pa ga zato potiskujemo što dublje možemo. U to potiskivanje ulažemo veoma veliki i stalan napor. Potisnuto, naime, uvek preti da izmakne kontroli, da se izmigolji ili probije. Potisnuto se mora nadzirati i suzbijati, ne samo iz dana u dan već bukvalno iz trenutka u trenutak. Ovo, naravno, iscrpljuje. Ljudi obično o sebi i svetu stvaraju neki krući ili gipkiji obrazac na osnovu koga doživljavaju i vrednuju i sebe i druge i svet oko sebe. I odbijaju da prihvate bilo šta što taj obrazac narušava. Što je obrazac krući, to je napor koji se ulaže u potiskivanje veći a umor hroničniji i teži. Ljudi potiskuju ono što odudara od obrasca, koji su uspostavili, iz bojazni da se ne raspadnu u paramparčad. Ali i iz straha da njihov ponos ne bude povređen ili uništen. Jer ponos grade na predstavi koju su, na osnovu sopstvenog obrasca, o sebi stvorili. Ovi strahovi su neopravdani. Naše je istinsko biće daleko snažnije, u sebi daleko jedinstvenije nego što to obično verujemo. Samo mu treba dati šansu. Potiskivanje je, međutim, i iscrpljujuće i jalovo. Ono nas ispunjava teškim umorom a ništa ne rešava. Daleko je plodotvornije suočiti se sa onim što potiskujemo. Kada skupimo dovoljno hrabrosti da jasno prepoznamo nešto od potisnutog, osetićemo olakšanje i osveženje. Primetićemo da smo bodriji, čiliji, odmorniji. Ukoliko želimo da se rešimo onog olovnog unutrašnjeg umora, onog koji se zavlači pod kožu, neophodno je da se preusmerimo od potiskivanja ka prepoznavanju.
|
