| Put do promene |
 |
 |
 |
| nedelja, 25 februar 2007 17:38 | |||
|
Da bismo se promenili potrebno je da imamo pravu, živu želju da to učinimo. Potrebno je takođe da znamo šta želimo da promenimo i zašto to želimo.
Želja je najvažnija. Ona koja dolazi iz dubine duše. Ona koja nas neodoljivo goni. Nećemo se promeniti ukoliko to ne želimo čitavim svojim bićem, svim srcem, kako se to obično kaže. Promena se neće dogoditi sve dok o njoj samo razmišljamo. Sve dok tek zamišljamo kako bi bilo lepo da jednog lepog dana stvari u našim životima postanu nego što su sada. Takvo razmišljanje je znak da nešto u nama hoće da se menja ali da za promenu još uvek nismo spremni. Da postoje okovi koji nas i dalje sputavaju. Tada se treba pozabaviti upravo odsustvom prave želje za promenim kao najvažnijim problemom. Valja se zapitati šta nas to i zašto koči, kako bismo uopšte mogli da krenemo dalje. Potrebno je da ustanovimo šta je to što želimo da promenimo, šta je to čime smo kod sebe nezadovoljni. Šta to sebi zameramo? I da li je to zaista toliko važno i tako strašno kao što nam izgleda. Ne trujemo li sebi život zbog nekih nebitnih sitnica? Uostalom, zašto želimo da se promenimo? Šta želimo da postignemo promenom? Zašto bismo da budemo drugačiji nego što jesmo? Ovo su ključna pitanja. Ukoliko hoćemo da sebe učinimo savršenim i superiornim bićem, samo gubimo vreme, samo sebe uzalud mrcvarimo jer pokušavamo nemoguće. Ukoliko se zaputimo pogrešnim pravcem, nikuda nećemo stići, ma koliko energije u to uložili. Tada nam se može učiniti da napredujemo iako zapravo stojimo u mestu ili idemo unazad. Može se menjati mnogo toga ali je jedna promena prelomna. Ona se prvi put odigrava kada u detinjstvu, usled spleta nepovoljnih okolnosti, odbacimo sebe. I može se, ali sada u suprotnom smeru, odigrati kasnije kada, i ako, odlučimo da ponovo prihvatimo sebe, sa svim svojim nesavršenstvima, svim svojim ograničenostima, svom svojom ranjivošću.
|
