| Najveći neprijatelj |
 |
 |
 |
| nedelja, 04 mart 2007 12:40 | |||
|
Negodujemo zbog zla koje nam drugi nanose, ali previđamo zlo koje sami sebi činimo. Sami sebi možemo biti, često i jesmo, najveći neprijatelji, najcrnji dušmani, najgori zlotvori.
Izuzev u krajnjim situacijama, niko ne može da nam napakosti više nego što smo u stanju da sebi napakostimo. Ni da nam zagorča život gore nego što to sami umemo. Niti da nam ga upropasti onako temeljno kako to sami možemo. Šta je šteta koju nam pričine drugi, prema onoj za koju smo sami zaslužni? Propuštamo brojne prilike, jer sebe saplićemo. Podbacujemo jer sebe sputavamo i sakatimo. Bezvoljnošću, pasivnošću, inercijom sprečavamo sebe da išta postignemo. Mnogo je toga što se ne usuđujemo da preduzmemo iz straha da se ne "obrukamo", ne doživimo "neuspeh". Tako ostajemo neostvareni. Donosimo pogrešne odluke, preduzimamo pogrešne korake jer rđavo procenjujemo ljude i okolnosti. Zaslepljeni onim što bismo želeli da bude, ne vidimo ono što jeste. Sebe mrcvarimo neostvarivim zahtevima, izbezumljujemo besmislenim strahovima, mučimo nemilosrdnim prezirom. Vlastita nas sujeta čini nesrećnim, utučenim, očajnim. Dubina očaja jednaka je veličini sujete. Lako povrediva taština kvari i uništava naše odnose sa ljudima, čineći nas usamljenima. Zatočeni u tamnicu vlastite umišljenosti, gubimo dodir sa drugima. Zapostavili smo, zanemarili sebe, jureći za utvarama koje smo sami stvorili. Tražimo okolo krivce za sve ono što nam nije kako valja. Na to trošimo mnogo vremena i snage. Sasvim uzalud. Za svoj život smo najodgovorniji mi sami. Što pre to prihvatimo, to bolje. Tek tada ćemo moći da nešto zaista učinimo za sebe, umesto da sebi budemo najveći i najljući neprijatelji.
|
