| Jednoličnost |
 |
 |
 |
| nedelja, 06 april 2008 05:37 | |||
|
Stalno jedno te isto, jedno te isto, jedno te isto. Da se čoveku smuči. Ne mili mu se ni da ustane, a kamoli da nešto započne. Jednoličnost ubija.
Spas se obično traži u spoljnoj pormeni. Čovek pokušava jedno, pa drugo, pa treće, kako bi povratio ukus, ponovo pronašao draž života. Ali mu brzo postaje bljutavo sve čega se poduhvati. Jednoličnost ga prati kud god da se dene. Kao kakvo prokletstvo. Čovek onda ne zna šta bi sa sobom. Pada u tupu obamrlost. Prokletstva ipak nema. Sami stvaramo većinu svojih nevolja i sami smo u stanju da sa njima izađemo na kraj. Ukoliko se zaputimo pravim putem. Nesreća je što tumaramo, nesreća je što izlaz tražimo tamo gde ga nema, niti ga može biti. Jednoličnost je u nama, ne u svetu oko nas. Jednoličnost je ishod našeg odnosa prema onome što živimo, prema onome što činimo. To je posledica naše izdvojenosti, naše ravnodušnosti, naše nezainteresovanosti. Mehaničko je i mrtvo ono u čemu ne učestvujemo svim srcem. Bez unutrašnjeg žara, sve je hladno, sivo, sumorno. Naprotiv, nikada ne dojadi ono u šta se unosimo svim svojim bićem, ono u šta ulazimo sa strašću. Naše interesovanje, naš žar čine stvari ustreptalo uzbudljivim, raskošno raznolikim. Svaka čisto spoljašnja promena se ubrzo svodi na isto. Jednoličnosti nas izbavlja samo ona unutrašnja, jedina istinska. To je promena u odnosu prema životu kojim živimo. Uronimo li zaista u njega, otkrićemo da je neizmerno raznovrstan.
|
