Teskoba

Aleksandar je čovek koji uskače iz veze u vezu, iz braka u brak, koji često menja posao i prijatelje. U njemu postoji neki nemir koji ga goni u stalne promene. Kada se dugo zadrži na istom mestu i sa istim ljudima u njemu se rađa osećanje teskobe, praćeno strahom koji narasta do panike.

Čini mu se kao da je zatvoren u kavez u kome će iskopniti, u kome će svisnuti i skončati ako se pod hitno iz njega ne izvuče.

Ima utisak kao da je sateran u ugao prostorije i da mu nema uzmaka pred još uvek nevidljivim ali jezivo stvarnim napadačem koji će ga dokrajčiti. Ili da se nalazi između zidova koji se približavaju užasavajućom brzinom, preteći da ga spljošte.

Često sanja kako se guši a iz sna se istrže naglo, očajnički pokušavajući da dođe do vazduha.

U takvim periodima ga proganja misao da se njegov život sveo na to što upravo jeste a da to nikako nije «ono pravo». A ni sam ne ume da odredi šta je to «ono pravo».
Aleksandar se najbolje oseća na poslu koji tek započinje, sa ljudima koje tek upoznaje, u ljubavima koji se tek rađaju.
Sve to za njega ima draž novog i neizvesnog, još uvek nepoznatog, još uvek neomođenog, neograničenog. I samim tim uzbudljivog. Draž koja mu je vraća osećaj da zaista živi umesto da život samo otaljava.
Uskoro bi, međutim, sve to zbrisala dnevna rutina. Sve bi počinjalo da dobija svoje određene i ograničene obrise. Stali bi da se ponavljaju postupci i reči. Jedan dan je počeo da liči drugom. To bi kod Aleksandra najpre izazivalo dosadu, zatim zamor, razdraženost i mrzovolju da bi se postepeno pretvaralo u rastuću teskobu i rastući užas.
O njemu govore da je čovek koji ne može da se skrasi. Da je je mnogo hteo, mnogo započeo a ništa ozbiljno napravio. Mnogi ga smatraju neodgovornim, vetropirastim, nepouzdanim.
Aleksandra ljuti što drugi o njemu uopšte imaju neko određeno mišljenje. S kojim pravom ga stavljaju u neku skučenu pregradu svojih skučenih mozgova? Mrzeo je određenost koju pokušavaju da mu nametnu i jaram uvek iste svakodnevnice koji se trude da mu navuku.
Ne zanimaju ga ostvarenja kojima većina teži. Sve mu to izgleda jadno i ništavno. Zanima ga nešto drugo a da ni sam ne zna šta.
Od najranije mladosti ga je istovremeno ljutila i užasavala pomisao da nam je dat jedan jedini život. To mu je toliko odvratno, toliko nepravedno i tako zastrašujuće da sa tim nikada nije uspeo da se pomiri. Nešto duboko u njemu se opire činjenici da čovek ne može da vodi više razlilčitih života. I da, kada god poželi, uskače iz jednog u drugi.
Snažno ga privlače ideje reinkarnacije i putovanja kroz vreme.
Teskobe koje Aleksandra stalno iznova spopadaju su posledica i izraz njegovog odbijanja da se pomiri sa ograničenošću ljudskog života.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)