Umor i potiskivanje

Postoji umor izazvan naporom kojim usmeravamo ka spoljnjem svetu. Ovaj umor može biti veliki, ali je prolazan. Postoji i onaj drugi, unutrašnji umor, težak i olovan, koji se prosto uvukao pod kožu i od koga nikakav odmor ne izbavlja. Ljude taj umor prati gde god da krenu. Sa njime ležu i sa njime ustaju. Takav umor ukazuje na ogroman unutrašnji napor, usmeren ka nečem u čoveku samom.

Velikim delom to je napor potiskivanja, napor koji ulažemo da bismo neke stvari držali što dalje od svesnog i punog doživljaja.

Nesvesno, naime, nije ono čega naprosto nismo svesni. Nesvesno je ono čega ne želimo da budemo svesni. Ono što ne želimo da jasno znamo, primetimo, osetimo, doživimo a ipak negde osećamo neki mutan i dalek način, kao nejasnu i potmulu pretnju. Ono što svom silinom žudimo da istisnemo iz sebe ali to ipak ne uspevamo da učinimo pa ga zato potiskujemo što dublje možemo.

U to potiskivanje ulažemo veoma veliki i stalan napor. Potisnuto, naime, uvek preti da izmakne kontroli, da se izmigolji ili probije. Potisnuto se mora nadzirati i suzbijati, ne samo iz dana u dan već bukvalno iz trenutka u trenutak. Ovo, naravno, iscrpljuje.

Ljudi obično o sebi i svetu stvaraju neki krući ili gipkiji obrazac na osnovu koga doživljavaju i vrednuju i sebe i druge i svet oko sebe. I odbijaju da prihvate bilo šta što taj obrazac narušava. Što je obrazac krući, to je napor koji se ulaže u potiskivanje veći a umor hroničniji i teži.

Ljudi potiskuju ono što odudara od obrasca, koji su uspostavili, iz bojazni da se ne raspadnu u paramparčad. Ali i iz straha da njihov ponos ne bude povređen ili uništen. Jer ponos grade na predstavi koju su, na osnovu sopstvenog obrasca, o sebi stvorili. Ovi strahovi su neopravdani. Naše je istinsko biće daleko snažnije, u sebi daleko jedinstvenije nego što to obično verujemo. Samo mu treba dati šansu.

Potiskivanje je, međutim, i iscrpljujuće i jalovo. Ono nas ispunjava teškim umorom a ništa ne rešava.

Daleko je plodotvornije suočiti se sa onim što potiskujemo.

Kada skupimo dovoljno hrabrosti da jasno prepoznamo nešto od potisnutog, osetićemo olakšanje i osveženje. Primetićemo da smo bodriji, čiliji, odmorniji.

Ukoliko želimo da se rešimo onog olovnog unutrašnjeg umora, onog koji se zavlači pod kožu, neophodno je da se preusmerimo od potiskivanja ka prepoznavanju.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather