Usponi i padovi

Kada iz poleta sklizne u potištenost, kada se iz punoće surva u prazninu, kada oduševljenje ustukne pred mrtvilom i bezvoljnošću, kada se istopi pouzdanje, čovek biva pometen. Šta se to sa njim zbiva? Ko je on? Ono predivno, čarobno biće, koje kao da zrači neodoljivom snagom ili stvorenje skrhano sopstvenom slabošću? Ono biće koje kao da sve može, sve ume, sve zna, kome sve polazi za rukom? Ili ono jadno, ničemu doraslo stvorenje?

Ni jedno, ni drugo.

U usponu se nadimamo, u padu skupljamo. U usponu strelovito letimo ka nebu, u padu se jedva vučemo po zemlji. U usponu se poistovećujemo sa svemoćnim bićem, kakvo bismo želeli da budemo, u padu se svodimo na prezreno, ništavno stvorenje, koga se užasavamo i gnušamo. Ni u jednom ni u drugom slučaju nismo ono što jesmo. U usponu smo više, u padu manje od sebe. I u tome je naša nevolja.

Izmučeni, zbunjeni, uplašeni ovakvim kolebanjima, mnogi traže izlaz u otupelosti, u rutini, što je oblik duševnog samoubistva.

Kako da se izvučemo iz iscrpljujućih ciklusa uspona i padova?

Tako ćemo sebe prihvatiti onakvim kakvi zaista jesmo. Ni više, ni manje.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather