Čovek koji nije umeo da kaže ne

Petar nikome nije umeo da kaže ne. Šta god da ko od njega da zatraži, spremno se odazivao. U dubini duše mu to nije bilo pravo i mnogo se puta zaricao da više neće svakome visiti na čiviluku. Ali nije vredelo. Kada bi povremeno pokušao da nekog odbije, osećao bi se odvratno, kao kakav poslednji gad. Kao da je nekog uvredio, izneverio, ostavio na cedilu. Osećanje krivice bi bilo naprosto neizdrživo. Često bi zamišljao štetu koju je njegovo odbijanje moglo naneti i pogubne posledice koje je moglo prouzrokovati.

Lakše mu je bilo da popusti nego da se suoči sa svojim samoprekorima i žestokim strahom koji ih je pratio.

Sa druge strane, služeći tuđim zahtevima, ostao je bez vlastitog života. Često bi se osećao, ne kao čovek već kao obična alatka za zadovoljenje tuđih potreba. To ga je tištalo i ljutilo.

Ali se istovremeno i ponosio time što je drugima neophodan. I što je spreman i u stanju da za njih učini ono što niko drugi ne bi. Godila mu je i ispunjavala ga pomisao kako se bez njega ne može.

Od malena je njegova omiljena priča bila ona o duhu iz lampe. Samo što sebe, za razliku od većine, nije zamišljao kao Aladina kome duh ispunjava svaku želju, već kao duha kome ništa nije neostvarivo.

Ovo poistovećenje je veoma važno za razumevanje Petrovog odnosa prema životu. Jednostavno nije mogao da podnese pomisao da nešto ne može, da nešto nije u stanju. Želeo je da veruje kako nema te prepreke koju ne može da savlada ni tog posla koji ne može da obavi. Bez obzira na okolnosti i raspoloživo vreme. Baš kao čarobni duh, morao je biti u stanju da svugde stigne i sve postigne.

Nesvesno bi odbijanje tuđih zahteva doživljavao kao poraz. Kao priznanje da nije svemoguć već da je ograničeni smrtnik kao i svi drugi.

Osećanje krivice koje bi spopadalo kada se ne bi našao pri ruci nekome ko je tražio njegovu uslugu, bilo je dobrim delom krivica prema predstavi koju je stvorio o sebi. Osećao se krivim jer se pokazao nedoraslim duhu iz lampe, kakav je morao biti. Nije želeo da se odrekne svemoći. Prezirao je ograničenost. Potajno je prezirao ograničene ljude koji se rukovode isključivo svojim interesima. I koji nisu u stanju da se izdignu iznad sebe.

Petar se potajno, ne priznajući to ni samome sebi, osećao nadmoćnim nad ljudima čije je zahteve ispunjavao. Siroti ljudi nisu bili u stanju da urade ono što on jeste, i to mu je bilo veoma važno.

Petar je, međutim, sebe smatrao skromnim čovekom koji se ničim ne razmeće. Ovu skromnost je doživljavao kao vrlinu do koje mu je veoma stalo. Zbog toga nije sebi dozvoljavao otvoreno ispoljavanje nadmoći nad drugim ljudima. Maskirao ga je preteranom uslužnošću. Služeći drugima bio je istovremeno iznad i ispod njih. Bio je to kompromis koji mu je život povremeno činio neizdrživim.

Petar je veoma vodio računa o tome da uvek bude potrebniji drugim ljudima nego oni njemu. Kako je po struci bio lekar, nije mu bilo teško da to izvede. Takođe potajno, verovao je da je bolji i sposobniji čovek onaj koji je potrebniji. Ponekad bi pomišljao kako se bez njega ne može. Trudio se da bude važna, po mogućstvu i najvažnija ličnost u tuđim životima.

Istovremeno je, čineći usluge, imao osećaj kao da oko sebe stvara neki zaštitni sistem koji će ga sačuvati od svake nesreće. Nekako je ubedio sebe da se ništa loše ne može dogoditi čoveku koji je potreban tolikim ljudima.

Da bi se oslobodio svoje potčinjenosti tuđim potrebama i zahtevima, Petar bi morao da se odrekne iluzije o vlastitoj svemoći, otvoreno suoči sa svojom potrebom da bude iznad drugih i pomiri sa činjenicom da je ranjiv i izložen životnim nedaćama kao i svi drugi.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather