Verovanje u zavere

Da li smo zaista uhvaćenu u mrežu zavera, kao što se to mnogima čini? Da li je ono što nam se zbiva zaista deo nekog paklenog plana koji sprovode udaljeni i nedodirljivi moćnici? Ili u našim životima ima mnogo više slučajnosti nego što smo voljni da prihvatimo? Pristalice teorije zavere će reći da ništa nije slučajno, i u to duboko verovati. Sve je tu sa nekom tajnom a opakom namerom, sve međusobno povezano skrivenim i neraskidivim nitima.

Uklanjanje užasavajuće slučajnosti jedan je od veoma važnih uzroka široko rasprostranjenog verovanja u zavere svih vrsta. U nama postoji veoma snažna emocionalna potreba da verujemo kako se ljudskom sudbinom može upravljati, kako se ona da oblikovati po nekom planu i voditi u skladu sa nečijom dobrom ili zlom voljom. Duboko nas uznemirava sama pomisao da je tako nešto neostvarivo.

I onda kada nam se čini da od nas gotovo ništa ne zavisi, nalazimo neku nesvesnu utehu u verovanju da makar zavisimo od nekog drugog, pa ma taj drugi bio prema nama i neprijateljski raspoložen. Pre i to nego da sebi priznamo kako smo često suočeni sa slepim silama nad kojima niko nema potpunu kontrolu.

Zanimljivo je da poklonici teorije zavere veruju u savršenstvo i svemoćih mračnih sila. Tu se sve uklapa, sve je izvodljivo, sve ide kao podmazano. Čoveku je teško da se odrrekne vere u savršenstvo i svemoć, makar to bili savršenstvo i svemoć zla. Verovanje u zavere zadovoljava i druge snažne emocionalne potrebe.

Potrebu za bekstvom od odgovornosti. Kakvo olakšanje! Ukoliko sebe uspemo da ubedimo kako smo žrtve zavere, onda nismo odgovorni ni za šta u svom životu. Ne moramo više da ulažemo nikakav napor kako bismo popravili i sebe i stanje u kome se nalazimo. Možemo slobodno da se prepustimo samosažaljenju i besu prema onima koje smo proglasili krivim za stvari koji nam se dešavaju.

Našli smo krivca! Velika je to stvar! Krivca koga, makar u mislima, možemo obasuti najtežim prekorima, ako već ne i kazniti, što nikako ne isključujemo. Volimo da verujemo da će tog krivca kad tad stići zaslužena kazna. Tako smo, eto, zadovoljili i potrebu za osvetom.

Verujući u zavere, otvaramo mogućnost da neprijateljstvo koje osećamo prema sebi doživimo kao neprijateljstvo koje drugi gaje prema nama (pogledaj Manija gonjenja) i tako ublažimo unutrašnju napetost.

Teorije zavere pružaju jednostavna, sveobuhvatna i svuda primenjiva objašnjenja koja se mogu sažeti u par fraza. Čoveku se čini da se odjednom izbavio zbunjujuće zamršenosti i zastrašujuće nedokučivosti sveta. Sve mu izgleda shvatljivo, pregledno, jasno. Sve se razume, ali samo prividno. Ovo je varka koje će se, međutim, mnogi držati grčevito.

Nasuprot teorijama zavere, stoji go ljudski život, kojim se tek delimično može upravljati. Stoji mnoštvo slučajnosti i nedorečenosti. Stoji bezbroj nejasnosti i neusklađenlosti. Stoji sva sila uzaludnih pokušaja, promašaja i neuspeha. Stoji zamršeno klupko zbivanja čije je niti nemoguće do kraja rasplesti. Stoji svet koji uvek, makar jednim svojim delom, izmiče svakom razumevanju.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather

Novije knjige Dejana Simonovića:
Rastrojstva (zbirka priča)
Besposličari (roman)