Zavisnost od televizije

Televizija stvara težak oblik zavisnosti, koji se lako previđa jer je postao nešto uobičajeno, široko rasprostranjeno. Televizijski ovisnici bivaju robovi TV programa, privezani uz raspored emitovanja nevidljivim ali veoma čvrstim, skoro neraskidivim lancima. Televizijski program oblikuje veliki deo njihovih života. Oni naprosto ne smeju da propuste emisije na koje su navikli, na koje su se navukli. Ostaviće po strani i zapostaviti sve drugo. Sve drugo, i ljude i poslove koje treba obaviti, doživljavaju kao potpuno nevažno u odnosu na programe koji se moraju ispratiti Sve drugo može i mora da sačeka.

TV ovisnici žestoko kriziraju ukoliko ne dobiju svoju uobičajenu dozu. Postaju nervozni, razdražljivi, sumorni, utučeni, uplašeni, unezvereni. Eventualni prekid emitovanja ili kvar televizora su za njih stravične katastrofe, a telefonski poziv ili poseta u vreme TV dopinga ometanje koje se ne da podneti.

Ropstvo u koje su zapali ih čini bezobzirnim. Naprosto moraju zadovoljiti svoju prinudnu potrebu pa kud puklo da puklo. Teško onom ko im se ispreči na putu. Kada se televizijski ovisnici sukobe oko emisija koje moraju da progutaju, padaju teške reči, neretko udarci, ponekad i glave.

Kada se TV ovisnici skupe na jednom mestu, oni ne gledaju jedni jedni u druge, niti jedne druge primećuju, niti komuniciraju jedni sa drugima. Njihovi pogledi, njihova pažnja, njihove emocije prikovani su za čarobni, svetlucavi ekran.

Zavisnik od televizije se grčevito hvata TV programa kako bi ubio vreme jer ne zna šta da sa sobom započne.

Ili pribegava televiziji kao sredstvu za smirenje, kako bi otupeo oštricu strahova koji ga razdiru, bojazni koje ga uznemiravaju, kako bi se oslobodio unutrašnjih napetosti koja ga raspinju. Cilj delimično i postiže, ali po koju cenu? Televizija ga udaljuje od njega samog, otupljuje, umrtvljuje. TV ovisnik zatim od mučnog mrtvila pokušava da utekne tražeći dodatne količine televizijskih uzbuđenja. To je kao kada bi se posledice trovanja lečile još većom količinom još jačih otrova. Ovde je na delu logika svakog dopinga. Što se više koristi, to ga više treba.

Zavisnik od televizije ne učestvuje u svom životu već u životu televizijskih ličnosti i junaka. Preživljava njihove doživljaje, njihove pobede i njhove poraze, njihova uzbuđenja, strahove, patnje, radosti. Živi životima koji se događaju nekom drugom. Tako se oseća sigurnijim.

TV ovisnik se uz televizijski program oseća nekako zaštićenim. Kao da je reč o nekom moćnom, skoro božanskom, zaštitničkom prisustvu koje ga obavija. Zato televizor mora biti stalno uključen. U protivnom ovisnika obuzima silan strah.

Televizija postaje gospodarica života onih koji dopadnu njenog ropstva. Njena moć nad vlastitim podanicima biva veća od moći koju je ikada imao ijedan diktator. Ona svoje ovisnike sastruže do kraja tako da od njih ostane tek prazna ljuštura nekih avetinjskih bića koja više bez svoje gospodarice ne znaju ni šta da osećaju, ni šta da misle, ni šta da čine.

Facebooktwittergoogle_plusredditpinterestlinkedinmailby feather